Anabela Atijas se rasplakala u spavaćoj sobi, dok je pričala sa svojom kćerkom Lunom Đogani. Atijasovu i dalje boli
to što Luna nije na njenoj strani, i što brani Gagija i Marka.
“I kad nisam, tu sam” pravdala se Luna.
“Mene srce boli kad braniš i Kurtu i Murtu. Tara skoči da mene brani, ti napadaš” zamerala je Atijasova.
“Ja sam Taru zamolila da se ne miješa u moje porodične odnose” odgovorila je Luna.
“Kad vidiš kroz šta je Tara prošla… Što mu ne kažeš da prestane, ako me voliš? Ne diram ga, ne diraj me. Ja nisam došla da rasturam tvoju vezu, prepuna sam bola” pričala je Anabela.
“Meni je drago što si ušla, ja te razumijem, ti imaš najviše prava da budeš ovde, poslije svega što si doživjela” govorila je Luna.
“Zašto nikad ne skočiš zbog mene?” pitala je Anabela.
“Tebe niko ne napada” odogovorila je Đoganijeva.
“Napadaju me ovi tvoji. Sinoć me je i Edo napao. Ovamo si bacala čaše u ljude” zamjerala je Atijasova.
“Ja nisam bila tu kad ste se vi svađali” pravdala se Luna.
Luna je zamjerila Anabeli što ne napada Marka Đedovića, a Anabela joj je govorila da ne može da zamjera čovjeku koji joj nije ništa, dok ona to može da prebaci svom dečku.
“Mene pogađa što tvoj otac ništa ne razumije šta treba da uradi, neka me ostavi na miru. Hoću da dišem” govorila je Anabela.
“Disaćeš, izaći ćeš odavde. Izdrži! Ne želim da budemo u lošim odnosima zbog ljudi koji su prolazni u našim životima. Volim te i ne želim to” tješila je Luna, a na kraju su se majka i kćerka izmirile, a Luna je pokazivala Anabeli stvari koje je dobila.
